“Znate, ja imam osamdeset  četiri  godine, nije to mala stvar a sav sam vitalan…koliko je mojih vršnjaka živo? Nikoliko, svi su oni umrli a ja sam još uvijek živ, pogledajte ovo tijelo. Mislite da je lako ovo što ja radim? Ja sam slobodan čovjek, slobodan slikar a ne kao neki  tamo što  kopiraju mene a prikazuju da su oni to uradili. Jedno vrijeme sam  radio dan i noć i da sam  nastavio takvim tempom  ili bih zaradio  besmrtnost, ili bih izvršio samoubistvo.  Pio sam kišnicu iz Bratonožića, jeo sam zemlju misleći da ću tako na prirodan način moći da opstanem barem sto godina. Jer, ova hrana je  pokvarena bez obzira gdje se nalazimo.  Vidite, ja sam zdrav, jak, osjećam se odlično i mislim da mogu ovako još deset-petnaest godina. Ja sam se već pripremio da svaku godinu pretvorim u dvije.  Ja ne kažem da sam neka zvjerka, ali ja zastupam sebe. Potrebna je diploma da te društvo ne gazi. Ja sam školovani slikar i stvorio sam ’Medialu’ . 

 

 

Bio sam  jak i niko mi ništa nije mogao,  ali ja sam sebi mogao. Mislio sam da sam loš slikar i da treba da završim sa sobom. Mnogo slikara mojih  godine ne može da stoji, da priča ovako, da bude zdrav,  a ja, vidite kako izgledam. Jednostavno bez borbe nema ništa. Svako neka radi svoj posao.

 

 

Sve je zapisano, samo treba znati. Ali, treba poznavati sebe.  Ali mi smo izgubili to. Ja to nisam izgubio. Ja to  njegujem. Svi bi umrli za godinu dana da su živjeli kao ja.  Ali to je energija. Ja sam preko četrdeset godina proveo po hotelima. Živio  sam u mnogim po Crnoj Gori. Zašto? Da se izolujem, da putujem, da budem sam sa sobom. Ja nijesam neko, ali stvarno mi pričinjava zadovoljstvo da imam svjedoke“,  iskreno reaguje Uroš.